Osvjetljenje sakrivenih puteva mikrokosmičkog - zemaljskog kôda, kroz geofizička artefakta i dvosmislenost mitskih tajni, predstavlja jednu od mogućih tema likovne umjetnosti dvadesetog vijeka, koja teži povratku elementarnom, iskonskom, jednostavnom kao antipodu složenom, sterilnom i dehumanizovanom savremenom svijetu. Prošlost, koju svaki pojedinac nosi u sebi kao materijalnu i duhovnu spoznaju, kao naslage arhetipskih i smisaonih slika, predstavlja stvaralački podsticaj na kojemu će slikar Mile Albijanić izgraditi djelo modernog prosedea.
Sačuvani fosilni i drugi materijalni ostaci koji svjedoče o životu na zemlji, od praistorije do danas, postali su elementi na kojima formira svoje viđenje svijeta i prirode - iz koje sve potiče i kojoj se sve vraća. Prirodnjačka zbirka Zavičajnog muzeja u Nikšiću, pljevaljski ugljenokopi, kalcifikati pronađeni u krečnjačkim naslagama crnogorskog tla, postali su izvorišta preko kojih projektuje vlastitu sliku svijeta, a kroz nju i smisaoni aspekat kosmičkog ustrojstva.
To je sikarstvo ekspresivnog prosedea, "susret subjektivne i istorijske memorije", kojim se teži predstaviti simultana korelacija između realnog i imaginarnog, past i prezenta. Naime, transformacije vizuelnih podataka nalaze ishodište u apstraktnim kompozicijama sa asocijativnim formama kojima se nagovještavaju ili racionalno prenose specifične karaketristike prirodnih oblika. Na izložbi u galeriji "Josip Bepo Benković" Albijanić se predstavlja akvarelima i kolažima na kojima projektuje rasute djeliće sjećanja i prirodnih elemenata. Sučeljavanjem i prožimanjem materijala, oblika, recipijenata prošlosti i savremenosti, uspio je da spoji strane elemenate, koji na njegovim radovima egzistiraju zajedno kao nosioci subjektivnih idejnih i poetskih paradigmi.
Prostor kompozicije je zatvoren, ograničen na plastično jezgro definisano sukcesivno i ritmalno raspoređenim frontalizovanim oblicima, postavljenim u slojevite stukture koje otvaraju prostorne planove prema virtuelnoj dubini. U ovom slikarstvu klasičnog mira, utonulog u tišinu zaustavljenog vremena, javljaju se elementi koji mu daju nov kvalitet. Dok su predmeti "realnog svijeta", najčešće ribe, predstavljeni sa mimetičkom preiciznošću, Albijanićeva fantazija i potreba za igrom razvila se u dekorativnim sekvencama koje se kristalizuju u plastičnom sloju slike. Disciplina i sređenost, duh sinteze i svedenosti, čine karakteristiku njegovih strogo kontrolisanih kompozicijskih sklopova u kojima se reflektuje unutrašnji aktivizam umjetnika podstaknut snažnim emotivnim i čulnim nermirima.
Njegov crtež, ako nije u funkciji ornamentalnog, predstavlja samostalnu realnost koja na površini ocrtava forme: ribe, mitske kreature (kentaur), kalcifikate, fosilne ostatke, opnokrile insekte, bube, rastinje, karbonantne stijene, slonove poput mašinskih nemani..., koji zajedno uobličavaju svijet koji odiše snagom iskonske energije.
Njegovi "zoološki albumi" u kojem su notirani literarne odrednice - nazivi odabranih primjeraka, predstavljaju zgusnut i sintetezovan prostor u kome se javlja slojevitost plastičnih elemenata: forme, crteža, kolorita koji se slažu poput vremenskim procesom formiranih naslagama zemlje u kojima su sačuvani matrijalni ostaci.
Pored slobodnih ornamentalnih šara - valovite linije, lineranih ritmova horizontala i vertikala, tačkica, slobodnih, nedefinisanih površina, često se javljaju i primordijalne forme kruga i trougla koji simbolišu - sveukupnost kosmičkog kretanja i osnovne principe na kojima počiva svijet.
Kroz apsolutno vrijeme on je otkrio tajnu obnavljanja, prelazak iz jedne prostorne i vremenske dimenzije u drugu.
Na pejzažima pored diskretno nagovještenih elemenata realnosti oživljena je lirska atmosfera predjela u kojima umjetnik slobodnom imaginacijom inkorporira elemente svog ornamentalnog repertoara.
Na ovoj zložbi predstavlja se i slikama u ulju, na kojima dominira njegov omiljeni motiv riba (najčešće par postavljen u simetričnom odnosu) smještena u metafizikom, svjetlošću zasićenom prostoru podmorja, kao jasno definisana forma sa karakterističnim oblikovnim i taktilnim osobenostima.
Mada se slikarstvu posvetio tek posljednjih godina Mile Albijanić pokazuje izuzetnu likovnu zrelost umjetnika istaknute ekspresivne note, nadahnutog jedinstvenim duhom genius loci, koji zna šta hoće i koji to radi na najbolji i najiskreniji način.
Ljiljana Zeković
Cetinje, maj, 2007. istoričar umjetnosti
Način na koji shvatamo jezik jednog slikara zavisi od sopstvenih razumijevanja umjetnosti ovog doba i odredjen je našim odnosom prema svijetu oblika. Tako je i sa dijelom Mila Albijanića koje odlikuje istraživački duh, pronalaženje uvijek novih likovnih rješenja, povezivanjem starog sa novim i velika radoznalost.
Pri tom proces istraživanja sopstvenih svjetova podrazumijeva gestualni automatizam ekspresivnog karaktera u kojem dolazi do izražaja linija koja dominira na bjelini papira. Sa tih ekspresivnih površina ispunjenih energijom i kretanjam, nastojanjem da se eliminiše masa i postigne razgradjivanje osnovnog motiva otkrivamo suštinu poetike Mila Albijanića-jedan vibrantan nerv i spremnost da se uhvati u koštac sa neizvjesnim.
Najnovija serija radova, gdje jedan motiv (ribe) varira u manjim izmjenama i u okviru novih kolorističkih kombinacija, svjedoči o sukobljavanju oblika i linija u nastojanju da se dosegne tajna ljepote prirode na autoru specifičan način.
Kompozicija je sačinjena od detalja koji daju odredjenu posebnost, a strukturu čine složenom. Ti neobični sklopovi i iznenadjenja svjedoče o igri do koje je umjetniku stalo.Boje čiste i zvučne, prihvatljive u plavoj, ili toplo crvenoj kolorističkoj varijanti,vodi linija koja uzima na sebe svojstvo razdvajača i upotpunjivača kompozicije.
Asocijacija i igra, analiza pojednih detalja u bogato strukturisanom asocijativnom pejzažu formira jedan moderno dat duh intime koji nas uvodi u područje spontanog i slobodnog gradjenja slike, gdje ipak nema simptoma egzistencijalne napetosti karakteristične za apstraktni ekspresionizam u koji bi se mogao smjestiti najnoviji opus Mila Albijanića.
Bar,
4.jun 2006
Istoričar umjetnosti
Koviljka Ćalasan
Poslednjih godina Albijanića je privlačio, i još uvek privlači, podvodni svijet predstavljen čulno i sa puno fantazije. Ali, već tada su u nagovještaju promjene usmjerene ka većem ekspresionizmu, kolažiranju, «presovanju» svijeta zemne i podmorske flore kao za kakav zoonarijum"
"Lirska ljepota ranijih radova u najnovijem ciklusu izloženom u Tivtu biva odbačena u korist jednog «ar-brut» postupka, koji uopšte ne pretenduje na to da bude lijep. Albijanić bira drugačiji umjetnički izraz i jednu gotovo djetinju čednost zamjenjuje zrelom mišlju i pristupom. Riječ je o ciklusu «Memorija kamena» koji predstavlja nastavak prethodnog projekta, «Oživljavanje fosilnih slojeva»"."Albijanićev svijet čine sada artificijelni fosilni ostaci oblikovani od eksera, točkića, tehničkih dijelova, zastrašujućeg izgleda. Međutim, Albijanić se ne zaustavlja na tome; on stvara ličnu mitologiju čiji su «stanovnici» višeglave nemani i paganski bogovi, kakav je Janus, božanstvo sa dva lica. Neman na jednoj slici nas čak podsjeća na Pikasovu «Gerniku», neman rata. Ove slike su nastale aplikacijom i kolažiranjem, te gustim nanošenjem boje kojim se stvara jedna gruba struktura. U ovom ciklusu umjetnik najčešće primjenuje zagasite smeđu, oker, narandžastu, plavu. Skelet nalik ribljem sa ljudskom lobanjom kao da prenosi poruku o smrti tijela kao neminovnog kraja svakog života. Ali, ovi skeleti u još većoj mjeri upućuju na moguće tragove koji ostaju memorisani, u kamenu, kao svjedočanstva da je život nekada na tom mjestu postojao. Umjetnik se «igra», traži veze između praistorijskog i antičkog i savremenosti koje povezuje jedan činilac: vrijeme. Vrijeme kao da ovdje prestaje da postoji. Fosili jednostavno oživljavaju a automobil- simbol savremenog života- postaje nefunkcionalan, budući bez volana i točkova. Ponekad se na ovim djelima javljaju tekstualne poruke (kao u zoonarijumu: opis koji prati predstavu) i tajanstveni brojčani i slovni kodovi. Pitamo se da li oni govore o suštinama, o vremenu, o smislu svega? Umjetnik to formuliše ovako: «Novi radovi su zamišljeni kao fosili gdje se mogu vidjeti istovremeno praživotinje i automobili gledano sa šireg kosmičkog aspekta, taj
za nas silni vremenski tok je u stvari samo treptaj u kosmičkom «savršenom haosu zbivanja.» Albijanićevo stvaralaštvo je avantura u koju se umjetnik upušta tragajući za sopstvenom filozofijom i pogledom na svijet koji ga okružuje. Umjetnik kao da nam sugeriše prolaznost i ovog svijeta, vrijeme kada će i od njega ostati samo fosilni ostaci. Mada se ovakav pogled na svijet može činiti pesimističnim, krajnja poruka mogla bi biti puna optimizma i nade: da o svom svijetu čovjek sačuva ono najbolje i dostojno čovjeka, za vrijeme koje dolazi.
Jasmina Žitnik, istoričar umjetnosti
Tivat, jun 2011.
Ko ima vremena da se igra s vremenom!
Da li je sve počelo u primordijalnim morskim dubinama? Možda važnije pitanje: Da li će se tu okončati? Ko se pita? Slikar ili pjesnik? Ko ima vremena da se igra s vremenom? Da li će zaista okamenjene forme i fosili biti ono što će ostati kao trag ili je sve znak, koji treba da ovjekovječi postojanje… Možda baš zato što nakon apokalipse koju nam predviđa nauka neće ostati ni traga, ni znaka, već će se možda, kao na početku dogoditi veliki prasak… I eto nas, opet, na početku nekog novog svijeta/života koji u umjetnosti živi zaštićen autohtonim oreolom trajanja.
Ova pitanja i mnoga druga nameću vam se kada posmatrate radove Mila Albijanića. Naivni, zavodljivi svijet morskih sirena brzo nas „prevodi“ u drugu realnost, „naličje slike“, gdje više nije bitno da li ste šraf ili igračka dinosaurus na umjetnikovim instalacijama ili, možda, tek otkriveni, davno zaboravljeni fosil. Svojevrsni memorijski umjetnički epitafi ili upravo suprotno, oda životu, zapravo njihovi susreti, simbioza u umjetničkom fantazmagoriju Mila Albijanića.
Planovi, skice, pečati, ribe, automobili, fosili, avioni, dinosaurusi, slonovi... recidivi vremena i umjetnički vokabular ALBIART-a. Bogatstvo pigmenata, slojeva, kompozicionih rješenja, uopšte kompleksnost egzekutivnog, narativnog i filozofskog promišljanja slike je ono što je u fokusu pažnje umjetnika. Stavljanjem u istu značenjsku ravan simbola savremenog brzog življenja - automobila, aviona i sl, sa fosilnim tragovima, i njihovo sjedinjavanje kroz sintagmazgorične zoomorfne forme, svojevrsan je apel umjetnika za spas zdravorazumskog u korist planete i čovjeka i, zapravo, umjetnički otklon od efemernog, prolaznog i bezličnog, zarad trajnog, suštinskog i jedino važnog nepromijenjenog ljudskog u čovjeku.
Ribe otvorenih čeljusti zaposjedaju fizikum, tijelo slike, u najrazličitijim varijetetima, solo ili u paru, u frizu života koji podsjeća na poštanske markice koje više niko ne lijepi, jer su i pisma promijenila formu i poprimila sasvim drugačiji diskurs...
Piše: Anastazija Miranović, istoričar umjetnosti.
Bar.Jun,2011.
Buđenjem ili otvaranjem očiju počinu pjesme ili romani velikih crnogorsko-srpskih pisca. Pri pogledu na Milove radove imam taj osjećaj da bih trebala zatvoriti oči i to zbog straha i ugroženosti koje me od malena obuzimaju kada vidim, dinosauruse, ova zastrašujuća prabića iz srednjeg trijasa. Nije mi jasno zašto me podilazi strah dok gledam ove životinje koje već nekoliko miliona godina s nama ne dijele istu planetu. Možda je to i zbog toga što se čovjek ne plaši samo svoje budućnosti no uglavnom i svoje istorije i prošlosti.
U ovim slikama se vrijeme spojilo – prošlost, sadašnjost a možda i budućnost. Zastrašujuća veličina dinosaurusa i sila čovjeka i njegove tehnologije u ovo doba je na istom nivou. Monstruozni tvorovi na jednoj slici u isto doba. Kompozicija ovih slika nije navodila proždrljivost kao karakteristiku i dinosaurusa i čovjeka oličenu u borbi za svoje mjesto i borbi za prevlast.
Ove slike otkrivaju pitanja koja su postavljali filozofi ili glavni junaci najznačajnijih djela svjetske književnosti: biti ili ne biti. Da li je smisao života u tehnologiji i nekim komunikacijskim sistemima koji od nas čine nepostojeća bića? Napredovanje verbalnih komunikacija i tehnologija ubrzavaju život svih na ovoj planeti. U ovim slikama osjećam prolaznost vremena i utvrđivanje izreke prašina si i prašina ćeš biti! Starina i propadljivost uočavaju se kao njegova dominantna tema. U tom spoju nespojivog – Albijanić sa skeletom, kosturima i iskopinama povezuje dječije igračke, povezuje elemente razdvojene milionima godina i na njemu svojstven način – autor slavi život. Slavi život kao igru, a smisao prave igre jeste igra sama.
Autor ovih slika koristi grafičku tehniku na takav način da ograničava boje tako da upotrebljava najviše crnu i bijelu boju i time naglašava dejstvo naslikanog motiva. Zanimljivo je i kako kombinuje kolaž i asamblaž. Svojim radom i tehnikom koju koristi nam pokazuje na osobiti način sliku o krhkosti i beskonačnoj različitosti priroda. Albijanićeva invencija gradi formu polazeći od sinteze različitih materijala. Tu čitamo tragove kontinuiranog rada. Milova umjetnička dostignuća nude vredovanje bivših saznanja i iskustava obogaćena znanjem i djelom ovoga trenutka, gradeći tako jednu novu perspektivu.
U ovo doba je sve moguće, zašto onda ne možemo sa lakoćom reći da je Mile Albijanić u ovim slikama otkrio genetičko pitanje čovjeka, odnosno pitanje iz čega smo postali. Možda je naše porijeklo skriveno u ovim crnim praribama koje su polako plivale unutar sivotamnog i dubokohladnog okeana, čekajući na najbolje vrijeme da isplivaju. I to vrijeme i taj prostor su nastali. Stvoreni su rukom ovog crnogorskog slikara na papiru, platnu, šperploči različitim tehnikama montaže. I dok smo večeras zajedeno pod ovim krovom i kad god uđemo u njegov atelje postajemo dio autorovog tematsko-motivskog prosedea i bivamo upozoreni da je, hajdegerovski rečeno, gotovo sa vremenom velikih ideja koje pokreću svijet.
Na umjetničkim slikama i kolažima mi se oduvijek sviđalo to da svaki čovjek od svake slike može napraviti neku vlastitnu priču ili teoriju. Sigurna sam da ćete poslije večerašnje izložbe o mnogim stvarima razmišljati drugačije. I u tome je glavni cilj svakog umjetnika. Da gledalac pokušava razmišljati o umjetnosti ne tako kako je autor umjetnički uobličio ideju već na svoj vlastiti način, odnosno da ulazi u strukturu djela i na njega reaguje u skladu sa sopstvenim potencijalima.
Hvala autoru što nam je upriličio jedno ovakvo zadovolstvo
Kamila Halupova , Češka pjesnikinja
Nikšić, maj 2012
Ribar duše
Ono što nam velikodušno i dobroćudno, a varljivo ležerno nudi umjetnički izričaj ovog autora jeste sudar svjetova, realnog i željenog, znanog i neistraženog, uređenog i razbarušenog. Nadmoćno suveren u poetskoj igri harmonije, kolorita, simetrije, mira i tišine, Mile Albijanić nas, krajnje originalno, raritetno i unikatno, uvodi u svoju percepciju imaginacije podmorja i postavlja nas, kao poslušnu malu djecu, na koljena Okeanu, Titanu,Tetiji, Neptunu i Posejdonu, pa nam suflira da zapamtimo kako smo tek kap u moru i samo mrvica prehrambenog lanca Svijeta, Života, Sudbine i Boga, omeđeni beskrajnim plavetnilom erotične živosti i intrigantnom simbiozom svijeta duše i magnetizma autorskog izričaja.
To je sad nevera, sad bonaca i maestral, ali je živo i pomalo boli koliko se voli to plavo, sa okusom soli. Udahniti treba punim plućima i uživati u toj avanturi.
Mile Albijanić je ribar duše.
U njegovoj mreži su osjećaji i tajna nad tajnama, majka svih tajni, tajna neprestanog ispitivanja univerzalne zagonetke, mistične i nedokučive, zagonetke ljepote savršenstva.
Jer, kad zaronimo dole, ispod mora, kad konačno spustimo glavu mi koji je tako drčno i oholo dižemo nad svime i svačim, utopimo se u dobro začinjeni brudet od ljubavi, mirisa i boja.Elegancija izvedenih poteza uvijek je varljiva, ni jedan umjetnik ne stvara ako u njemu ne postoji grč.
Na toj ribljoj trpezi umjetničkih sloboda caruje čas želja, a čas nada, malo srdela, malo brancin ili orada, ali svakako se, nekako ispod glasa i u zagonetnom mraku ispod volta, pjeva kancona bez prestanka, kako smo i mali i veliki, bili vazda, od nastanka.
Na njegovu artificijelnu udicu, sa mamcem subjektivnog, opipljivog, živog i materijalnog, bliskog i dubokog, lako se uhvatiti.
Za to je potrebno…Samo malo duše.
Uživao sam u radovima ovog vrsnog umjetnika.
Uživajte i Vi.
Blažo Davidović
Petrovac, 13, 05-2013
Сликар тајне
lucijin_osvrt_na_izlozbu.docx
Риба је ћудљиво биће, скривено, али блиставо под модрилом дубина.
Миле Албијанић користи рибу као симбол. Цртеж је увек са стране, сведен, али са детаљима који не дочаравају реалан живот водених бића већ су производ унутрашнјег дијалога. То је разговор који у стваралачком процесу доводи на видело драматично развијене колаже подједнако сирове као и реалност у којој су стварани, и колористичку игру сугестије покрета, воде, окружења.…
Такође и то рибље око је као савест присутно, свезнајуће, значајно и неизоставно, исто као и Божије.
Чињеница је да је риба, симбол душа спасених хришћана, као и симбол духовне хране. Исус Христос, Божији син, Спаситељ, се на грчком пише Isu Histu Teu los Sotir где прва слова дају реч IHTIS ,у преводу - риба. То у уметников дијалог убацује нову димензију. У Новом завету, Христос себе алегоријски назива и рибаром људи. Овим делима се Миле јасно духовно одредио и без великог тражења нашао уточиште. Слика себе изнутра, лично откриће и интимну духовну понуду.
Милетове рибе, дубоким модрилом пливају и блиставо одолевају, пажљиво покривене симболом и откривене тајном.
Академски сликар Весна Сушић
IZLOŽBA SLIKA MILA ALBIJANIĆA U GALERIJI “BUĆA” U TIVTU
U likovnoj umjetničkoj vrsti kakvo je slikarstvo, prepliću se i realni i imaginarni parametri čiju suštinu čine crtež, boja, kompozicija, prostor i sadržaj, snažno prepleteni u jednu neraskidivu nit, otkrivajući nam specifikum odnosa i relacija sa osobenim značenjsko-formalnim karakteristikama na granici stvarnog i irealnog u buđenju onog nečeg arhetipskog i mitskog koje stoluje u bezvremenim, vječnim prostorima duha. Ili, kako o fenomenu umjetničkog govori Isidora Sekulić: „Vuče me, pridobija me umetnost, stara i nova, ako nju vuku svetska i vasionska pitanja, ako traži ključeve za novu civilizaciju među ljudima, ali u relacijama svetskim... Ukratko: vuče me umetnost, radost su mi umetnici koji će postavljati pitanja o množini svetova u vasioni, o putovanju kroz vasionu; pitanja o civilizacijama; pitanja prostiranja i trajanja života i trajanja tragova; pitanja količine materije; pitanja moći govora ljudskog. I na kraju, meni lično draga pitanja: o čulu, o pojavi, o suštini sećanja.” Upravo ova, a posebno zadnja pitanja, postavlja kroz svoj najnoviji umjetnički ciklus nazvan “Gravitacije budućnosti”, i Mile Albijanić, čija likovna poetika konstantno korespondira između formalnog i značenjskog sloja slike.
Kod Albijanića, oslobođen, pomalo haotični potez sintetizuje oblike, mimo unaprijed zadanih pravila. On dosljedno osluškuje i slijedi ono što osjeća, skoro kolažno uklapajući predmete i figuralne predstave u prostor slike kao posebnog entiteta, povremeno pojačavajući ili valerski smirujući kolorit postižući time izvjesnu ritmičnost koja, kao da sama sebe oblikuje, pronalazeći harmoniju u disharmoniji, te simbolično sabijajući i ispunjavajući taj isti prostor pretvarajući ga u izvjesno tjeskobno, fantazmagorično snoviđenje (“Kako uhvatiti pticu rugalicu”, “Gospodar sitnih duša”). Istaknutim umjetničkim identitetom, Albijanić suptilno osjeća mjeru do koje granice razrađuje sliku, kada treba stati i povući se, mada se vizuelno, na prvi pogled, učini da košmarna hrpa raznolikih figurativnih oblika prevladava svaki drugi odnos. Čula se prepliću zavaravajući misli dok, kroz lična iskušenja, sagledavamo čudnovata lica… Tu su lica lišena individualnih i fizionomskih karakteristika, cinički razgolićena, zbunjena i otuđena lica, nijema ribolika lica, lica ptica ili lica kroz koja progovara apsurd današnjice (“Nehotične čari alchajmera”, “Organizam službe”). Da li je to težnja ka provokaciji potisnutih i zaboravljenih duhovnih etno-arhetipskih slojeva kod posmatrača (“Tajnovidac”, “Teret predaka”), ili odraz neprikrivene ironije i satiričnog duha stvaraoca koji duboko osjeća napuštenost čovjekovog bića, njegovu otuđenost, usamljenost i odsustvo smisla, ili, pak, i jedno i drugo u vremenu razorenih međuljudskih odnosa, alarmantnog otuđenja čovjeka od sebe, bližnjeg i Boga, nemilosrdne potrošačke mašinerije, pobrkanih mjerila vrijednosti, meteža pomahnitale tehnokratije, nesuvislog globalizma u „eri kompetitivnosti“, te „održivog razvoja“ u neodrživim životnim uslovima u postmodernističkoj “eri apsurda” (“Religija dekadencije”, “(De)humanizacija”). A, kako bi rekao veliki A. Kami: “Da bi opstala umjetnost upravo treba da prikazuje apsurdnost, jer ukoliko ta apsurdnost ne bi bila egzistencijalna i neponovljiva, odnosno nerastumačiva, i „ukoliko bi svijet bio jasan, ne bi ni bilo umjetnosti“. I, upravo ovdije, nailazimo na taj svijet, koji u predgovoru kataloga ove izložbe, između ostalog, definiše književnik Mirko Kovačević: »Iznenada se provuku i realistički dotjerani detalji, psihološko nijansiranje, metafore, simboli, i aluzije, pa uz nazive slika, Albijanićeve mreže-kolaži djeluju kao nedokučiv narativ koji posmatrača neprestano izaziva na igru asocijacija i tumačenja«.
Predstavljena likovna ostvarenja Mila Albijanića otvaraju mogućnost za nova saznanja i novi umjetnički doživljaj polazeći od određenih iskustvenih životnih podsticaja na čijoj inspirativnoj osnovi angažovano kreira neku sasvim novu, opominjuću stvarnost. Stvarnost, istovremeno i sarkastičnu i bolno opominjuću, koja se čini najznačajnijom instancom koju umjetnik želi likovno da predstavi kroz niz asocijativnih ideja preoblikovanih i materijalizovanih u specifičnu kolažnu formu nastalu kroz reminiscentan doživljaj pomahnitale današnjice.
Mr Lucija Đurašković Istoričarka umjetnosti i muzeolog
EXHIBITION OF MILO ALBIJANIĆ’S PAINTINGS AT THE “BUĆA” GALLERY IN TIVAT
In the visual art form of painting, both real and imaginary parameters intertwine—elements such as drawing, color, composition, space, and content are tightly interwoven into an inseparable thread. Together, they reveal a specificity of relationships and connections with unique semantic and formal characteristics, existing at the boundary between the real and the unreal, awakening something archetypal and mythical that resides in the timeless, eternal realms of the spirit. Or, as Isidora Sekulić once wrote about the phenomenon of art:
"I am drawn to art, both old and new, when it is drawn by global and cosmic questions, when it seeks keys for a new civilization among people, but within universal relations... In short: I am drawn to art, I rejoice in artists who ask questions about the multitude of worlds in the universe, about traveling through the cosmos; questions of civilizations; questions of the spread and endurance of life and the duration of traces; questions of the quantity of matter; questions about the power of human speech. And finally, questions dear to me personally: about the senses, about appearance, about the essence of memory."
These very questions—especially the last ones—are posed in Milo Albijanić’s latest artistic cycle titled “Gravitations of the Future”, in which his visual poetics continuously oscillate between the formal and semantic layers of the image.
In Albijanić’s work, a liberated, somewhat chaotic gesture synthesizes form, beyond any pre-established rules. He consistently listens to and follows his inner feeling, almost collage-like integrating objects and figurative elements into the pictorial space as a unique entity. At times, he intensifies or tonally soothes the color palette, achieving a certain rhythm that seems to shape itself—finding harmony in disharmony. He symbolically compresses and saturates that same space, transforming it into a haunting, phantasmagorical dreamscape (“How to Catch a Mockingbird”, “Master of Petty Souls”).
With a distinct artistic identity, Albijanić subtly senses the limit up to which the image should be developed—and when to stop and pull back—although at first glance the viewer may perceive a chaotic mass of diverse figurative elements as overwhelming all other relationships. The senses intertwine, misleading thought, while through personal trials, we observe strange faces... These are faces stripped of individuality and physiognomic traits—cynically exposed, confused, and alienated faces, silent, fish-like faces, bird-like faces, or faces through which the absurdity of the present moment speaks (“Unintentional Charms of Alzheimer’s”, “Organism of the Service”).
Is this an attempt to provoke the viewer’s repressed and forgotten spiritual, ethno-archetypal layers (“The Seer”, “Burden of the Ancestors”)? Or is it a reflection of the creator’s unapologetic irony and satirical spirit—someone who deeply feels the abandonment of the human soul, its alienation, solitude, and lack of meaning? Or perhaps both, expressed in an era of broken human relationships, alarming self-alienation, estrangement from others and from God, the merciless machinery of consumerism, distorted value systems, the chaos of rabid technocracy, and incoherent globalism in an “era of competitiveness” and “sustainable development” under unsustainable living conditions—in the postmodern “age of absurdity” (“Religion of Decadence”, “(De)Humanization”).
As the great Albert Camus said: “In order for art to survive, it must portray absurdity; for if absurdity were not existential and unrepeatable—if the world were clear—there would be no art.”
And precisely here we find that world—defined, among other things, in the exhibition catalogue’s foreword by writer Mirko Kovačević:
"Suddenly, more realistically refined details, psychological nuances, metaphors, symbols, and allusions emerge, and together with the titles of the paintings, Albijanić’s collage-networks act as an elusive narrative that constantly challenges the viewer to play with associations and interpretations."
The works presented by Milo Albijanić open the door to new understandings and artistic experiences. They stem from specific lived inspirations and transform into a new, cautionary reality. A reality that is simultaneously sarcastic and painfully prophetic—one that seems to be the key element the artist wishes to convey through a series of associative ideas, reshaped and materialized in a distinctive collage form born out of a reminiscent experience of today’s frenzied world.
Mr. Lucija Đurašković
„Гравитације будућности“
Нове слике Мила Албијанића дјелују као дубока метаморфоза, занатска и семантичка, портрета-колажа из раније фазе његовог стваралаштва. С једне стране десио се повратак традиционалном сликарском приступу и одустајање од употребе различитих материјала и техника, а с друге сложено философско и композиционо разуђивање садржаја.
На новим Албијанићевим сликама сви односи су разноврсни, непредвидљиви и варљиви; површина и дубина, централни и споредни мотиви, час се преклапају, час израстају једни из других, или једни у другима нестају. Цртеж је углавном сведен на кроки, а облици често само једном линијом издвојени из континуума разријеђене боје разливених валера, па се ствара упечатљива амбиваленција: слике истом снагом дјелују и као колаж од разједињених бића и ствари, и као монолитна завјеса боје у којој се облици пројављују као нека њена унутрашња мрежа. Људски и животињски ликови, дјелови тијела, ствари и елементи мизансцена у исти мах се гомилају, прожимају и откидају једни од других. Све је исцјепкано, и у исто вријеме све је дио нечега другог, и нечега већег.
Средишња тема и организација слике као да спонтано настају или се разграђују кроз углавном карикатуралне и гротескне мотиве, ликове често једним потезом сведене на израз неког нагона или емоције. Изненада се провуку и реалистички дотјеранији детаљи, психолошко нијансирање, метафоре, симболи, и алузије, па, уз називе слика, Албијанићеве мреже-колажи дјелују као недокучив наратив који посматрача непрестано изазива на игру асоцијација и тумачења. Као калеидоскопи у магновењу, као слојевити отисци друштвеног расула одражени у психичкој дезинтеграцији, као материјализација онирично фасетираних визија, које се, на различитим нивоима подсвијести, тренутачно уобличавају и растачу.
Убрзање, хипертрофија, и дисолуција социјалног и психичког садржаја, драма и игра, истовремени ужас и љепота егзистенције савременог човјека - на Албијанићевим сликама се појављују у узнемирујућој повезаности; разбокорени хаос из којег, парадоксално, стално буја нека дубока свеприсутна композиција.
Ту се и налази, по мени, велика вриједност Албијанићевих слика. Он на естетски убједљив начин успијева у нечему што сликарству - као умјетности која се најчешће развија у истраживањима граница својих медијума, парцијалном миметизму, или мање-више врло личним фантазмагоријама - није иманентно, па се ријетко и покушава; успијева да на својим сликама „ухвати“ дух времена и дух народа. Онеспокојавајуће актуалан, а сублимиран, свакодневни неуротични пандемонијум локалне и глобалне савремености. Као да је колективитет - и као апстрактни ентитет, и као збир индивидуалних карактера и судбина – скениран на некој астралној магнетној резонанци, и сад нам Албијанић пред очима ниже фрејм по фрејм са екрана заједничке подсвијести.
Мирко Ковачевић
“Gravitations of the Future”The new paintings by Milo Albijanić appear as a deep metamorphosis—both in craftsmanship and semantics—of the portrait-collages from an earlier phase of his artistic work. On one hand, there is a return to a traditional painting approach and an abandonment of various materials and techniques; on the other, a complex philosophical and compositional branching of content.
In Albijanić’s new works, all relationships are diverse, unpredictable, and deceptive; surface and depth, central and secondary motifs sometimes overlap, sometimes grow out of each other, or vanish within one another. The drawing is mostly reduced to a sketch, and shapes are often outlined with a single line from the continuum of diluted, flowing hues, creating a striking ambivalence: the paintings simultaneously appear as collages of disjointed beings and things, and as monolithic curtains of color in which forms emerge as an inner network of that same color. Human and animal figures, body parts, objects, and elements of mise-en-scène simultaneously cluster, intertwine, and detach from one another. Everything is fragmented, and at the same time, everything is part of something else—and something greater.
The central theme and organization of the painting seem to spontaneously arise or disintegrate through mostly caricatured and grotesque motifs, figures often reduced with a single gesture to the expression of an instinct or emotion. Suddenly, more realistically refined details, psychological nuances, metaphors, symbols, and allusions emerge, and along with the titles of the paintings, Albijanić’s collage-networks act as an elusive narrative, constantly provoking the viewer into a game of associations and interpretations. Like kaleidoscopes in a trance, like layered imprints of social collapse reflected in psychic disintegration, like materializations of dreamlike, faceted visions that take shape and dissolve at different levels of the subconscious.
Acceleration, hypertrophy, and dissolution of social and psychological content, drama and play, the simultaneous horror and beauty of modern human existence—all appear in Albijanić’s paintings in a disturbing interconnection; an unleashed chaos from which, paradoxically, a deeply omnipresent composition constantly blooms.
This, in my view, is where the great value of Albijanić’s paintings lies. In an aesthetically compelling way, he succeeds in something not inherent to painting—as an art form that most often evolves through exploration of its medium’s boundaries, partial mimesis, or more or less highly personal phantasmagorias—and thus rarely even attempted; he manages to "capture" the spirit of the time and the spirit of the people in his paintings. Disturbingly current, yet sublimated: the everyday neurotic pandemonium of local and global contemporaneity. As if the collective—both as an abstract entity and a sum of individual characters and destinies—had been scanned in some kind of astral MRI, and now Albijanić unfolds it before our eyes frame by frame from the screen of our shared subconscious.
Mirko Kovačević
«Гравитации будущего»Новые картины Мило Албиянича представляют собой глубокую метаморфозу — ремесленную и семантическую — портретов-коллажей из более раннего этапа его творчества. С одной стороны, произошёл возврат к традиционному живописному подходу и отказ от использования различных материалов и техник, а с другой — сложное философское и композиционное ветвление содержания.
На новых работах Албиянича все отношения разнообразны, непредсказуемы и иллюзорны; поверхность и глубина, центральные и второстепенные мотивы — то перекрываются, то проистекают один из другого, то исчезают один в другом. Рисунок в основном сводится к наброску, а формы часто обозначены одной-единственной линией, выделены из континуума разжиженной краски, размытых тонов, и потому возникает поразительная амбивалентность: картины с одинаковой силой действуют и как коллаж из разъединённых существ и предметов, и как монолитная завеса цвета, внутри которой формы проявляются как её внутренняя сеть. Человеческие и животные образы, части тел, предметы и элементы мизансцены одновременно накапливаются, переплетаются и отрываются друг от друга. Всё фрагментировано, и в то же время всё является частью чего-то другого — и большего.
Центральная тема и организация картины словно бы спонтанно возникают или распадаются через преимущественно карикатурные и гротескные мотивы, образы, часто сведённые одним мазком к выражению инстинкта или эмоции. Вдруг появляются и более реалистично проработанные детали, психологическая нюансировка, метафоры, символы и аллюзии, так что вместе с названиями картин коллаж-сети Албиянича становятся недоступным нарративом, который непрерывно вовлекает зрителя в игру ассоциаций и интерпретаций. Как калейдоскопы в трансе, как многослойные отпечатки социального распада, отражённые в психической дезинтеграции, как материализация онирических, многогранных видений, которые на разных уровнях подсознания мгновенно принимают форму и растворяются.
Ускорение, гипертрофия и распад социального и психического содержания, драма и игра, одновременные ужас и красота существования современного человека — на картинах Албиянича проявляются в тревожной взаимосвязи; разверзнутый хаос, из которого, парадоксальным образом, постоянно прорастает некая глубокая, вездесущая композиция.
В этом, как мне кажется, и заключается великая ценность картин Албиянича. Он эстетически убедительно добивается того, что не является присущим живописи — как искусству, которое чаще всего развивается через исследование границ своего медиума, частичный миметизм или более или менее личные фантазмагории, — и потому редко вообще предпринимается: он умудряется «схватить» на своих полотнах дух времени и дух народа. Тревожно актуальный, но сублимированный, повседневный невротический пандеомониум локальной и глобальной современности. Будто коллектив — и как абстрактная сущность, и как совокупность индивидуальных характеров и судеб — отсканирован на неком астральном МРТ, и теперь Албиянич кадр за кадром разворачивает перед нашими глазами на экране общего подсознания.
Мирко Ковачевич
